Dozivljaj koji cu pamtiti pismeni rad

Dozivljaj koji cu pamtiti

Uvek postoji nesto sto na vas ostavi jak utisak, toliko jak da je neizbrisiv. Ne mora biti obavezno ruzan, nego lep.

Mozda je istina da iz tuge i ruznih dogadjaja isplivavaju najlepsa umetnicka dela, ali zato lepe stvrai i dogadjaji ostaju zauvek urezani u nasem secanju bez ikakvih izgleda da cemo ih ikad zaboraviti. Ne mogu reci da je to nesto posebno, pogotovo ne za druge, ali na mene je ostavilo upecatljiv utisak. Bila je to proslava pedeset godina braka mojih bake i deke. Svi smo se okupili i napravili slavlje. Bili smo svi zajedno, samo najuzi krug, deca, zetovi i snahe i naravno unuci. Slavlje kao slavlje je uvek isto, krasi ga dobra hrana, pice i muzika, ali postoji nesto sto je uvelicalo simboliku tog slavlja, a to je ono sto smo samo mi znali. Poceci mojih bake i deke bili su teski i cesto smo kao malkice odrasli, slusali bakine price kako je zivot bio tezak i kako nisu imali nista svoje. Cesto je pricala, kako su poceli zivot u samackoj sobici, sa dva tanjira, viljuske, kasike i noza, sa samo jednim koferom umesto stola. A za zivota su napravili tri kuce, troje dece i sedmoro unucadi, zato je valjda govorila uvek da je ova zadnja kuca kao skola velika. Posmatrajuci ih kako se smeju i vesele, znala sam da njihov tezak put nosi nagradu i da oni sada zanju ono sto su svojim trudom posejali.

Vidite, nekome je dozivljaj poklon ili zabava, a ja sam ovaj dozivljaj upamtila kao trenutak neizrecive srece mojih najmilijih.

One thought on “Dozivljaj koji cu pamtiti pismeni rad

Leave a comment

Your email address will not be published.