Prestrasio sam se

Vasar je dosao u nas grad i to vece sam sa drugovima da ga  i mi posjetimo. Izasli smo, a vece je krenula da se spusta.

Do tada nikad nisam bio na vasaru. Nikad nisam bio na balerini niti na onim vrteskama. Cim smo stigli najhrabriji iz drustva su odmah predlozili da idemo na najvecu vrtesku. Nikad se nisam plasio visine, niti sam se icega bojao. Odmah spremno prihvatih i stadosmo u red cekajuci na voznju za vrtesku. Vrteska je dizala ljude do nekih dvadeset – dvadeset pet metara visine i okretala ih naopacke. Zacudjavali su vrsci pojedinih. Pa sta tu ima strasno? Imas pojas koji te drzi. Dosli smo i mi na red. Pocetak je bio obecavajuci. Veliko uzbudjenje je vladalo medju par nas hrabrijih koji su posli na vrtesku.


Ni napola nismo stigli kad mi se poceo dizat zeludac i kad mi se strah uvukao u kosti. A vrteska je ubrzavala. Bio sam nijem. Bez snage da vrisnem ili da se derem. Kad smo stigli na najvisu tacku poceo mi se vrtit film mog zivota i o besmislu ove vrteske. Cemu? Zasto mi je ovo trebalo? Gravitacija me vukla. Osjecao sam da ispadam i da mi se blizi kraj. Pomislio sam jos sam mlad. Zazmirio sam i poceo sam da se molim svim bogovima od Zevsa i Peruna do Alaha, Bude i Isusa.

Vrteska je usporavala. Otvorih oci. Necu bit pros i iskoristicu eufemizam Prestrašio sam se. Iskreno.

2 thoughts on “Prestrasio sam se

Leave a comment

Your email address will not be published.